B(r)LOG…( sve je poslo naopacke za vrapce i macke )

Nesto razmisljam ( da,ja to ponekad cinim ) – bilo bi idealno naci kakav brlog i prespavati jesen i zimu !

Ta ideja mi je tako privlacna,da se jasno mogu zamisliti u nekom udobnom,toplom sobicku sa nekim medom,i spavam,spavam..

Jesen i zima su mi nekako sumorni sami po sebi,a jos kad tome dodam i hrpu obaveza koje fakultet nosi sa sobom,ispite,gomile knjiga koje treba procitati,i skripte koje treba kopirati pa podvuci…vec mi se stvori onaj oblak iznad glave u kojem samo stoji “ zzzzz – ona spava !

Ja sam meteoropata,onaj istinski,i ovisna sam o suncu.

Prija mi samo ona pitoma,blaga i suncana jesen kad uzivam u sustanju lisca ispod mojih cizmica,i dovoljno toplom danu kad mogu popiti kaficu u basti kafica u nekom ugodnom drustvu,ili citati knjigu na terasi..

Eto,stvarno ne trazim puno,samo vise suncanih dana,a oni me pokrecu za druge stvari…

A mozda da se preselim negdje gdje ima puno suncanih dana ?

Hmmm…

A mozda da nadjem neke dobre strane jeseni i zime (ako ih ima) ?!

Eto,vise cu pisati,jer cu cesce biti u kuci,sto znaci vise sati nepotrebnog analiziranja svega i svacega..

Mozda je b(r)log dobar za blog ?!

Mislim da cu morati naci neki cilj za proljece,na kojem cu raditi preko jeseni i zime,cisto da sebi paznju skrenem na nesto drugo od stalnog gledanja kroz prozor,i proklinjanja kise koja pada,i pada,i pada…i OPET pada…

Da,to bih mogla…

Sta ce to biti,ostaje mi da skontam..budem javila 🙂

Do tada…javite mi kako vi uzivate u jeseni,pa da vam ukradem fazon 😀

I evo pjesmica,nekako mi je jesenska 🙂

Rasipanje

Nema me…

Evo,stojim pred ogledalom,i fino me nema,nema mog odraza..A kad se dodirnem,ima me i više nego što bih htjela.

( Rasipam se,ili se to skupljam _!? )

Nije mi jasno više..kako to da tebi dajem sve od sebe,i šta imam i šta nemam,a opet me ima više nego što me je prije bilo..Koji su to zakoni,od kuda sad to ?

Trošim svoja čula,svoje riječi.

Skupljam i zadnje atome snage i izlazim na ulicu.Ti ljudi što gledaju u mene,da li me vide ? Uostalom ,šta to oni znaju..NIŠTA!

Ne znaju oni koliko sam čekala,sve dok čekajući nisam počela da nestajem u ovom svijetu i duplam se u onom tamo.

Dve JA u ogledalu..a pola mene ovdje,u njihovom svijetu. Njihov svijet,ha! Njihov glupi svijet,eto im ga !

Ništa oni ne znaju..

Ne znaju oni da sam dane curila,kao što pijesak curi u satu.. Ma kakve dane,godine sam curila. Sve da bi me bilo više,ili bilo manje,kako okreneš. Valjda to zavisi sa koje strane me gledaju. Sa koje strane se gledam.

Nekad,vidiš,ni sama ne znam na kojoj sam to ja strani. I ko koga tu gleda zapravo..

Trošim se,od mene se odvajaju riječi,a nikako da kažem šta bih htjela.

Trošim se,eno komad mene visi na onom trotoaru gdje sam te čekala, i još komad mene u onoj čaši pluta..ostao je gutljaj kafe koju nisam popila. Nisam mogla,dušu sam u nju presula.

I komad mene u onom izdahu,koji se stopio sa maglom,i krenuo put neba,i dalje,dalje..

Bože,nekad mi se čini da sam se smanjila,da me i ovako male,više nema..ne vide me ljudi ovako rasutu. Trošim se,riječima,čulima,trošim se u trošenju..

A,od kad si tu,kao da me nikad više nije bilo .


од Jovanine hronike Објављено у Art & Books

Kafa usrećuša za dolce vita

Prave prijatelje mogu nabrojati na prste jedne ruke..i davno sam naucila da se stedim pred ostalima,da se ne rasipam,ne dajem…Ali i da radim na ovim prijateljstvima sto imam..i znate sta..ta praksa mi se i najboljom pokazala..

Sve vise uocavam da kad nekome govorite o svojoj sreci ( a svaki covjek voli da kaze da je srecan,ako vec jeste),da vam ljudi pomalo zavide a pomalo se raduju zbog vas,pa na koju stranu pretegne…

Bila sam i ja nekad ljubomorna na tudju srecu,ali vise u smislu da i ja istu zelim za sebe,bez da tudju narusim…a sad,zaboli me srce,kad u necijim ocima jasno procitam da se ne raduje mojoj..

Ima nazalost takvih ljudi koji ce lakse da podnesu svoju tugu ako je neko skupa sa njim tuzan…

Kafa depresusa sam mnogo popila,taj okus gorci isuvise da bih pristala na to opet..Pokusavam da se sto manje okruzujem ljudima koji mi bukvalno kradu energiju,crpe je iz mene..

Trebalo mi je dugo da shvatim da jedno moje NE,NECU,NE MOGU…nece nikog ostetiti,koliko bi mene moglo ako ih ne izgovorim..

Juce mi je dan bio sav ,da ne kazem kakav…jos od jutra je tako poceo,a kad vam jutro tako pocne,rijetko da zavrsi dobro…

Ali….

Vec dugo vremena zbog,sto mojih,sto njenih obaveza,moja najbolja prijateljica i ja ne stizemo da popijemo nasu tracarusu,a kamoli razgovorusu od par sati,kao sto smo nekad znale..Jbga,zivot namece svoj ritam nekad !

Ja nadrndana hodam po kuci,ne mogu da ucim,nece me nesto,pa se jedem sto me nece,pa mi samo jos gore,i tako u krug..

Ona zove da popijemo kafu,znam da i njoj treba razgovor,ali sam stvarno premorena da idem do grada..a ona sa posla..kazem ja njoj fino da dodje do mene,ja ionako sama,vani sunce,popicemo kafu na terasi,odmarati oci na tek pokosenoj travi…

Ja na brzinu spremim nesto da pojede kad dodje,ipak je sa posla,dok ona jede,kuham na kafu,i serviram kolac,i onako,vec zeljne jedna drugu da bar vidimo,izlazimo na terasu,skupljamo se u onim stolicama sa soljicama tople kafe u rukama,i opleti…

Sad kad razmislim,i nismo se nesto ispricale,da sad kazem da smo olaksale dusu,ali ti sitni razgovori,i minuti tisine,kad znam da ONA zna sta ja to sutim,i ja isto tako za nju,ti minuti su ono sto nam treba zapravo…navikle da pijemo kafu skoro svaki dan skupa,ovaj nam ritam i ne odgovara bas,kad se ne vidimo po skoro mjesec dana..

I tako,ona dodje da ja nju saslusam,i ne rece zapravo puno…a nekako ispade da ona je mene saslusala,a opet,ni ja nisam rekla puno toga..

Kao sto znate,ja sam ovisnik o kafi…

Ne pijem gorku kafu nikad,sto metaforicki,sto doslovno..

Pijem slatku,za sladak zivot…!

A vi,kakvu kafu vi pijete ?

kisses and hugs



Sta pamtimo a sta zaboravljamo ?

Da li se i kada pitate sta pamtimo a sta zaboravljamo ?

Sta bi radije pamtili a sta zaboravili ?

I kako zapravo pravimo izbor ?

Danas sam gledala film,kojem ni ime ne znam,jer sam se ukljucila nekih par minuta nakon sto je poceo,ali me ostavio u nekim pitanjima !

Rijec je o muskarcu i zeni u starijim godinama,ona pati od Alchajmera,i on je ,na njenu molbu ostavlja u staracki dom gdje ima pravilnu njegu. Redovno je obilazi ali ona nakon nekog vremena ga vise ne prepoznaje..Ipak on je uporan u svojim obilascima,citanju njenih omiljenih knjiga…ili je to ljubav uporna..Ne znam !

Zamislila sam se u toj situaciji..imam nekih sezdesetak godina,i gubim pamcenje..

Okrutan je to zivot..okrutan je mozda i blaga rijec.

Tek sam na pocetku zivota,sa svojih dvadeset i pet nisam zapravo prosla nista,a vec imam gomilu sjecanja koja zelim sacuvati u sebi,da se ne zaborave,da se sacuvaju od zaborava i prasine.

Moje prvo sjecanje – selo,ja u prasini sa bakinim soljicama za kafu,mama koja galami i baka koja mi ih ipak daje..To je jedino sjecanje koje imam za nju,umrla je kad sam imala cetiri godine.

Neke djecije igre,polazak u skolu,svadje sa sestrom,prva knjiga koju sam procitala sa pet godina..

Prvi izlazak,prvi poljubac ( ok ,njega bi radije da zaboravim,nije bio bas nesto  🙂  ).

Rodjendani,prijemni ispiti,prvi polozen ispit..

Moj mozak je cudna stvar..pamtim ja i velike stvari,ali pamtim takve gluposti,kao sto su pjesme koje su svirale u nekom trenutku,razgovori oko ne bas nekih posebno vaznih tema koje znam od rijeci do rijec,pogledi,vrijeme,moj osjecaj,ono sto mi je u tom trenutku palo na pamet..

Nekad me zacudi sta sve pamtim..ali sad kad sam gledala taj film,kad vidim kako je bolno kad se ne sjecas,kako je to bolno i za onog ko se ne sjeca,i za onog koga se ne sjecaju..pitam se – trudimo li se mi dovoljno da zapamtimo vazne stvari ??? Trudimo li se dovoljno da zapamtimo one „nevazne“ stvari ???

Kad prevazidjemo onu djeciju fazu skupljanja salveta,ulaznica,omota cokoladica i praznih bocica parfema,koje su samo djeciji pokusaji da sve ostane kako jeste…?

Kad postanemo „odrasli“ i pocnemo da uklanjamo sitnice sa nasih polica jer one nicemu ne sluze i skupljaju prasinu ?

Kad se odreknemo klinca i klinceze u sebi i pristanemo odrasti ?

Zasto je taj prelaz tako neuocljiv?

Mnogi ljudi pisu bas zbog toga sto zele da sve ostane sacuvano,njihove misli,rijeci,osjecaji…

Kazu da sto nije na papiru to i ne postoji..

Lud pamti a pametan zapisuje..

Valjda zato i ja imam potrebu da pisem,da ostavim trag,da se ne zaboravi..

Da ne zaboravim !

Zaboraviti druge,zaboraviti mjesta,dane,godine,lica,knjige,osjecaje…teska je to osuda !

Jer zaboravljanjem svega toga,ljudi zapravo zaboravljaju sebe..

Zato treba slaviti svaki dan,svaku emociju..i boriti se protiv zaborava,sto protiv onog na koji te mozak prisili,sto protiv onog na koji mi prisilimo  mozak..!