Those who can – do,and those who can not -teach !? ili kako je zvanje profesora spalo na lose smisljen vic !

Kao mala,kad bi me pitali sta zelim biti,u igri su bila dva odgovora : Lepa Brena ili uciteljica.

E,pa ovo prvo nisam postala,sto zbog cinjenice da mi se muzicki ukus poprilicno poboljsao,sto zbog toga da se ja ne usudjujem da pjevam ni ispod tusa !

Uciteljica – pa dosla sam blizu te ideje,bicu profesorica…

Pored zelja da budem balerina/koreograf , modna dizajnerica u Londonu,fotograf,i jos mnogo toga ( a sve se vrti oko umjetnosti ),jedna ljubav je pratila u stopu sve ostale zelje.

To become a writer and a teacher…Ove dve zelje su nekako se ispreplele u jednu.

Pocela sam tako sto sam kopirala sestru,koja savrseno pise,kako poeziju,tako i prozu…

Pisala sam pjesme u osnovnoj,preozbiljno, ljubavno dramaticne  za to doba…

Ali negdje u toku srednje skole,i na fakultetu se rodila ljubav prema prozi i prema drami,prema pisanju i prema predavanju.

Sofokle,Euridip,Dante,Sekspir,Gete,Kafka,T.S.Eliot,Kami,Beket,Selimovic,Andric, Puskin,Stankovic – vremenom su postali omiljena lektira .

Kad sam upisala fakultet,i odabrala da to bude srpski jezik i knjizevnost,izabrala sam da mi ono sto volim bude i posao i hobi. Moram priznati da sam bila,a i jos uvijek sam zanesena scenama iz americkih filmova i serija gdje profesorice knjizevnosti na fakultetskim katedrama rade svoj posao uz svu popratnu strast prema istom. I gdje se taj rad postuje .Vjerovatno zato sam se poprilicno razocarala na fakultetu kad sam shvatila da nasi fakulteti  nisu  poput onih iz filmova. Profesori koji predaju bez imalo volje,gradivo koje se ne predaje na kvalitetan nacin,i mi,studenti,koji gledamo da sto lakse prodjemo kroz fakultet,dodjemo do diplome,i udjemo zvanicno u zivot odraslih,gdje posao iz snova nadju malobrojni,ili oni koji imaju dobru pozadinu,a pri tome ne mislim na fizicke atribute. Razocaralo me i to sto su mnogi upisali taj fakultet jer posao profesora jos uvijek ima solidnu platu,slobodne vikende,raspuste,pa je lakse ici kroz zivot tako. Razocaralo me to sto je profesija,koja je po meni sveta,je ovdje kod nas postala predmet ismijavanja…

Postoji jedna izreka,koja je po meni uvredljiva : those who can -do,and those who can not – teach .

Iz ovoga se izvodi zakljucak da oni koji mogu ili znaju,zive zivot punim plucima,a oni koji ne mogu,postaju profesori,ucitelji…Idu linijom lakseg otpora.

Jako cesto cujem od drugih kako sam izabrala pravu profesiju – dobra plata,malo se radi,dosta slobodnih dana,sta hoces…imas dva raspusta,posao nije fizicki tezak… Tako se varaju. Tezak je to posao,to je hljeb sa sedam kora,koji se tesko zaradjuje,a jos teze probavlja.

Isticu tolike „prednosti“ te profesije,a one prave prednosti,a skupa s njima i razloge zasto bi se ta profesija trebala dodatno postovati,njih vise niko ne spominje.

Kad i kako smo dosli do toga da se nekad tako postovana profesija pretvori u lose smisljen vic,stvarno ne znam. Cini mi se da prije samo par godina,dok sam jos sjedila u skolskoj klupi,sam imala mnogo vise postovanja prema profesorima,nego sto danasnji djaci imaju. Bar su ti isti profesori imali vecu podrsku roditelja. Danas se ne zna ko je ovdje neozbiljniji,djaci ili njihovi roditelji . Karijera jednog profesora danas lako moze biti unistena zbog hira jednog ucenika kojeg ste „ponizili“ pred drugovima jer ste mu zbog njegovog neznanja dali negativnu . Ti isti ucenici prijete svojim profesorima,verbalno i fizicki ih maltretiraju.

Postoji i druga strana medalje. Profesori koji koriste svoj polozaj .  Novcane i seksualne iznude. Isiljavanje i glumljenje autoriteta. Profesori koji otaljavaju svoj posao,uce i stvaraju generacije neznalica i mozda buducih profesora,koji nece znati svoj posao,jer nisu imali od koga da ga nauce. Profesori koji kazu studentu da mu se okrene ledjima i tako polaze ispit,jer se profesoru ne svidja lice studenta. Profesori koji pri ispitu vise obracaju paznju na dekolte studentice nego na ono sto mu govori. Dvosmislene sale.

Nekad je cura,ako je bila uciteljica,bila cura pozeljna za udaju. Nekad su se ucitelji i profesori postovali. Profesor nije bio bilo ko – profesor je bio Prometej .  Danas je taj isti Prometej okovan tudjim komentarima,losom drzavnom politikom i opstim manjkom volje ovog naroda da uci,i da nauci.

Danas niko ne zeli da bude Prometej.

Danas svako zeli da bude Bog !

Advertisements

6 comments on “Those who can – do,and those who can not -teach !? ili kako je zvanje profesora spalo na lose smisljen vic !

  1. Baš skoro sam bio u kabinetu kod jednog profesora državnog univerziteta, zbog nekakvog đavoljeg projekta na kom sam radio. U jednom momentu je u kabinet ušla djevojka, tako obučena i našminkana da bi i opis bio nepristojan. Ja inače nisam „lak na obaraču“. da se tako izrazim, ali mi je, kad sam je ugledao, krv proključala – priznajem. Nešto je pitala, o rezultatima nekog testa, malo se kikotala i izašla (nakon što su se po kratkom postupku dogovorili da će test pregledati skupa, čim ja odem – I NE LAŽEM), da bi mi profesor, čim je ona zatvorila vrata, rekao (tačan citat): „Ova mala, samo što joj sise ne ispadnu.“ A ona, stvarno, ima grudi – pa, ja kao laik, t.j. neko ko se mnogo ne razumije u te stvari, bih rekao doooobra petica – a obukla neki kožni korset i stvarno sve kipi i preliva se. Svjedno, njegov komentar me potpuno frapirao. Nije moj profesor, pošto sam studirao na totalno različitom (privatnom) fakultetu, pa se možda zbog toga malo slobodnije ponašao, ali svejedno mi je bilo neprijatno – ipak je on profesor univerziteta.

    Ja sam mišljenja da su sami krivi za situaciju u kojoj se nalaze – ne kao pojedinci, već kao branša u cjelini. Pogledaj današnje profesore, od univerzitetskih, koje si i sama „pomenula“, pa do onih u osnovnim školama. Mahom bruka i sramota. Uopšte im nije stalo da prenesu svoje znanje – ako ga uopšte imaju – na generacije koje će ih jednoga dana naslijediti. Ko da će vječno da žive.

    Što se tiče poštovanja – valja ga zaslužiti. U svakoj školi i na svakom fakultetu radi makar jedan profesor/ka kojeg svi poštuju: i kolege i učenici i roditelji. Mora da nešto rade kako treba.

    Teško da bih se usudio da budem pofesor, nastavnik, učitelj – prosvjetni radnik. Ne bih mogao (taj) posao da radim polovično ili traljavo, a znam da bi mi škodilo ako bih mu se totalno predao. Negdje sam čuo da ih ne priznaju kao svjedoke na sudu nakon što odrade određeni broj godina. 😆 Je li istina – ne znam, ali tako sam čuo.

    Auuuuuuuuuu, esej…

  2. Hahahaha…sad cu da pregledam taj esej 🙂 Skroz si u pravu,zato sam i rekla da ima i ucenika ali i profesora svih vrsta..ima i kod mene na fakultetu takvih studentica..ja sam valjda ona konzerva koja jos uvijek misli da je nepristojno ici na fax u trenerci,helankama i kratkoj majici,nepocesljan,ili kao da si na crvenom tepihu,i slicno…Uvijek postoji izuzetak,kad je o profesorima rijec,imala sam takve i u skoli i na fakultetu…htjela sam reci da kao narod,i ucenici i profesori,sramotimo ovu profesiju…a koja po meni uz doktore je najvaznija… Zao mi nekako..i pitam se sta me kroz par mjeseci,kad se upustim u to,sta me sve ceka…jadna ja 🙂

  3. Повратни пинг: Mary In The Morning « Stepski Galeb

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s